LIČNA PRIČA MARIJE JOVIĆ: KAKO SAM POBEDILA SOCIJALNU ANKSIOZNOST

 Marija Jović, psiholog, suočila se sa bolnim poremećajem koji ju je ograničavao u svim segmentima života

 Poželela je da o socijalnoj ank­sioz­nos­ti javno govori onda kada je primetila da o ovom poremećaju nema do­volj­no informacija na srpskom jeziku. Ideja psihologa Marije Jović bila je da so­cijal­nu anksioznost predstavi na što jed­nos­tavniji način, kako bi svako mogao da razume i te informacije iskoristi za upoz­na­vanje svoje ličnosti.

– Kao psiholog, a i neko ko ima lično iskustvo sa ovim poremećajem, smatram da je bitno da o svom iskustvu javno govorim, jer postoji ogroman broj socijalno anksioz­nih osoba koje se osećaju usamljeno, nes­hva­ćeno i odbačeno. Pored toga, motivišu me i predivne poruke koje dobijam od ljudi koji prate moj profil na Instagramu. NJiho­va zahvalnost mi pokazuje da o svom is­kust­vu treba javno da govorim, da delim svo­je znanje i motivišem druge da se otvore i pokažu lepotu svog bića – ističe naša sa­govrnica.

Kada ste primetili da imate problem?

– Oduvek sam bila povučeno, tiho i stidljivo dete koje ne voli da se ističe.  Prvi znaci so­cijal­ne anksioznosti javili su se oko de­sete godine, sećam se da mi je celo telo drh­­talo od straha svaki put kada sam re­cito­vala ili radila neki zadatak pred odeljenjem. Na­rav­no, tada nisam razumela zašto se tako osećam, mislila sam da se to samo meni dešava i o tome nisam ni sa kim pričala. Anksioznost je bila vrlo intenzivna od de­sete, pa sve do dvadesete godine, kada sam osvestila da to što se dešava loše utiče na kvalitet mog života i da je vreme da nešto preduzmem.

Kako se, s godinama, situacija me­njala?

– Godinama niko nije znao da imam socijalnu anksioznost, niti je iko iz mog okruženja znao šta je to. U mom rodnom gradu je bilo sramota govoriti o svojim slabostima i strahovima, a naročito otići kod psihologa, pa sam o svim problemima ćutala. Situacija je počela da se menja tek kada sam se zainteresovala za psihologiju i počela da primenjujem savete stručnjaka.

Koji je prelomni trenutak kada ste uspeli da se uhvatite u koštac sa anksioz­nošću?

– To je bio trenutak kada sam osvestila koliko me anksioznost ograničava. Imala sam puno ideja i ciljeva, ali ne i hrabrosti da ka tome krenem. Kada bih skupila hrab­rost, javljale su se anksiozne misli, sumnja i osećaj manje vrednosti, što me je spreča­valo da istrajem. Počela sam da radim na svom samo­pouz­­danju, da postepeno menjam sliku o sebi koju mi je kroz odrastanje okruženje nametnulo. Bilo je potrebno da prepoznam, a onda i preispitam svoja ograničavajuća uverenja, kako bih ponovo zavolela sebe i shvatila da nema potrebe da se krijem, ćutim i umanjujem svoju vrednost.

Šta je, po Vama, najčešći uzrok ovog poremećaja?

– Na razvoj socijalne anksioznosti u velikoj meri utiču porodica i okruženje. Moje dosadašnje iskustvo u radu sa klijen­tima govori da je najčešći uzrok socijalne anksioznosti neko traumatično iskustvo koje se dogodilo u periodu odrastanja, što je obično povezano sa iskustvom poro­dič­nog i/ili vršnjačkog nasilja. Osoba može razviti ovaj poremećaj ukoliko su je ro­di­telji preterano štitili, što dovodi do toga da ne razvije socijalne veštine, da ne ume da se zauzme za sebe i iskaže svoje mišljenje. Zatim, dete koje ima roditelje koji previše od njega zahtevaju može razviti osećaj da nikada nije dovoljno dobro. Osoba koja je ima­la takva iskustva stiče utisak da će sve što uradi biti pogrešno, da će je svi osuđivati i odbaciti, da nije vred­na i da ne zaslužuje ljubav. Pored toga, uzrok soc­ijalne anksioz­nosti može biti i neki fizički nedostatak osobe, bolest, bilo šta zbog čega oso­ba mo­že biti ismevana ili diskriminisana. Takođe, ukoli­ko jedan od roditelja ima soc­ijalnu anksioznost, postoji verovatnoća da će deca usvo­jiti obrasce ponašanja svojih roditelja.

Koje sve korake treba preduzeti da bi se anksioznost pobedila?

– Pre svega, potrebno je da osoba osvesti da ima problem i da želi da ga reši. Bitno je utvr­diti intenzitet i uzrok socijalne anksioz­nosti, zatim, koje su to socijalne situacije kojih se osoba najviše plaši. Sledeći korak bi bio prepoznavanje negativnih misli i emocija koje se javljaju u trenucima kada se osoba oseća anksiozno i koja ograni­ča­va­juća uverenja se iza toga kriju. Nakon što prepoznamo misli i uverenja, treba ih preis­pitati i doći do zaključka u kojoj meri nam to služi ili nas ograničava. Uz sve to, pot­rebno je da osoba radi na svom samo­pouz­danju, da odbaci sve stare definicije sebe (glupa sam, stidljiva sam, ne umem da ko­municiram, bezvredna sam jer ne izgledam kao većina mojih vršnjaka) i kroz rad na sebi prepozna sve svoje kvalitete. Jedan od najtežih koraka jeste suočavanje sa stra­hovima i bez tog iskustva se osoba ne može uspešno osloboditi socijalne anksioz­nosti. Izlaganje neprijatnim situacijama je bitno zbog toga što na taj način pokazujemo svom mozgu da nam se ništa loše neće de­siti u određenoj situaciji, a ako se i desi nešto neprijatno, da smo sposobni da se sa tim izborimo. Naravno, da bi naš nervni sistem to usvojio, potrebno je da se ne­prijat­nim situa­cijama izlažemo pos­tepeno i redovno. To iskustvo nam, između ostalog, pomaže i da naučimo kako da se ponašamo u tim situa­cijama. Poželjno je da se kroz sve ovo prođe uz pomoć i podršku psihologa ili psihoterapeuta.

Kakvu ishranu treba koristiti za bolje raspoloženje?

– Najbitnije je izbegavati šećere, alkohol, sokove, energetska pića i brzu hranu, jer nas takav način ishrane može činiti ank­sioz­nim. Ukoliko organizmu ne dajemo ono što mu je potrebno da bi funkcionisao na zdrav način, može doći do disbalansa hormona neophodnih za dobro raspoloženje i bistrinu uma. Ako u organizam unosimo nezdravu hranu, imaćemo i nezdrave misli.

Koje strategije neće pomoći da se pre­vaziđe socijalna anksioznost?

– Ono što sigurno neće pomoći da se prevaziđe socijalna anksioznost jeste izbe­gavanje situacija u kojima se osećamo ank­sio­zno, neprihvatanje sopstvenih osobina i emocija, perfekcionizam, nestrpljivost to­ko­m rada sa psihologom ili terapeutom, ig­norisanje simptoma socijalne anksioznosti i stresa, ostajanje u ulozi žrtve, stav da nam ne­ma pomoći i da se nikada nećemo pro­meniti.

Imate li neki savet za one koji se up­ravo bore sa istim ili sličnim tegobama koje ste Vi prevazišli?

– Savetujem da se dobro informišu o svom problemu, da veruju da je promena moguća, ali da neće doći preko noći, da se spreme za suočavanje sa svojim strahovima i teškim emocijama. Dalje, bitno je da prestanu da veruju onima koji umanjuju njihovu vrednost, da se okrenu sebi i veruju svojoj intuiciji.

Razmislite da li je mišljenje koje imate o sebi vaše ili su to reči neke druge osobe. Potreba da se svima dopadnemo može dovesti do toga da zaboravimo ko smo, a to je prava patnja za naše biće koje želi da ispuni svoje potencijale i bude jedinstveno. Ukoliko nastavite da se povlačite, krijete i ćutite, umanjićete sebe. Često mislimo da je to sigurnije, jer u tom slučaju ljudi neće osuđivati našu prirodnu nesavršenost. Međutim, istina je da smo ovom svetu potrebni baš takvi kakvi jesmo.