ISKUSTVO KOJE OHRABRUJE: MOJ ŽIVOT SA OŽILJKOM

Iako je imala agresivan oblik tumora, Milica Pečerić iz Subotice uspela je da ga pobedi, mada ishranu nije drastično promenila

– Zbog prethodnih slučajeva kancera u mojoj porodici, redovno sam išla na preglede kod radiologa na ultrazvuk i mamografiju, a obavljala sam i samopregled dojki jednom mesečno. Tako sam i napipala promenu. Vrlo brzo se razvijala i, ono što je bilo neuobičajeno, bila je bolna kvržica. Zato sam mislila da je to cista jer sam već imala ciste – priča na početku razgovora za Magično bilje Milica Pečerić.

Sa kojim ste se sve izazovima suočavali u borbi za zdravlje?
– Najveći izazov je da prihvatite da se takva bolest, za koju obično mislimo da se dešava nekom drugom, sada dogodila vama. Ceo svet u jednom trenu, jednim saopštenjem, postane sasvim drugačiji i sve krene u drugom pravcu, često potpuno suprotnom od planiranog.

Šta Vam je bilo najteže?
– Najteže je bilo samo saznanje da je nalaz biopsije pozitivan. Mislim da sam podsvesno to i osećala, ali sam se ipak nadala da nije zloćudan. Saopštiti najbližima takođe nije bilo nimalo lako. Vezana sam za porodicu i najmanje što želim da njima budem na teretu, a kad je čovek bolestan, manje ili više, uvek dođe u situaciju da mu treba pomoć.
Takođe je bio veliki izazov prihvatiti sebe i promene koje je bolest ostavila na mom telu i na moj život.

Kojim ste sve medicinskim tretmanima bili podvgnuti i kako ste ih podneli?
– Lečena sam po standardnom protokolu lečenja maligne bolesti ove vrste. Konzilijum je odlučio da se zbog brzog razvoja tumoroznih ćelija prvo pristupi hemioterapiji, da bi se tumor smanjio, pa da se nakon toga obavi hirurški zahvat. Hemioterapija je bila prvi ,udar, zahtevnog procesa lečenja. Samu hemioterapiju sam, uz pomoć onkologa, prilično lako podnosila. Izgubila sam kosu i to je bio prvi, više psihički šok koji je trebalo prihvatiti. Odlučila sam da napravim sebi kapice i da ih čak uklapam sa garderobom i na taj način da one budu više modni detalj nego nužnost. Bilo je slabosti, malokrvnosti, nesanice… ali ništa drastično. Nakon toga, usledila je operacija, mastektomija. Znala sam šta me čeka, ali je to ipak bio veliki šok. Više boli psihički nego fizički. Nalazi nakon operacije upućivali su da je neophodna i radioterapija. Terapije sam dobro podnosila ali je moja koža osetljiva i pojavile su se opekotine. Za kraj je propisano još terapija citostaticima, u trajanju od šest meseci, zbog dodatne zaštite. I tu su se pojavile blage nuspojave u vidu slabosti i bolne kože na dlanovima ali, uglavnom, sve sam dobro podnosila ili uz pomoć lekova prevazilazila teškoće.

Šta je pokazao kontrolni pregled?
– Redovno idem na kontrolne preglede na šest meseci i za sad je sve u redu. Bolest je u remisiji, to je zvaničan status. Dobro se osećam, to je najvažnije.

Da li ste, u međuvremenu, napravili neke životne rezove?
– Nemoguće je da vas susret sa takvom dijagnozom, takvim lečenjem i stanjem, koje posle svega ostane, ne promeni. Trudim se maksimalno da živim kvalitetnim životom. Najviše se trudim da stres eliminišem u potpunosti, koliko je moguće. Ignorišem sve ono što nije direktno vezano za mene, a i to filtriram, ne želim da me išta pogodi duboko i žestoko kao ranije, kada sam sve „uzimala k srcu“. U međuvremenu, i život, sam po sebi, došao je u fazu u kojoj su stres i brige manji – deca su odrasla, osamostalila se, pa mogu više da se bavim sobom.

Kako se danas osećate?
– Osećam posledice bolesti i lečenja. Veliki je to napad na organizam. Kancer je bio izuzetno agresivan i žestoko smo se borili on i ja, ali trudim se da sve prilagodim svojim trenutnim fizičkim i psihičkim mogućnostima. Još uvek se malo zaletim i pokušam više nego što mi organizam dozvoljava, no vrlo brzo prikočim. Slušam svoj organizam i u skladu s tim se ponašam, pa je sve u redu.

S obzirom da niste promenili ishranu, kako su izgledali Vaši obroci tokom intenzivnog lečenja, a kako danas?
– Pokušala sam na početku, nakon saznanja dijagnoze, da promenim ishranu ali sam vrlo brzo primetila da mi promena ne prija, da me psihički opterećuje, a nisam ni naišla na stručnu podršku koja mi je ulivala poverenje. U toj situaciji, ne bi bilo odgovorno raditi nešto na svoju ruku. Hranila sam se kvalitetno i raznovrsno i prilagođavala signalima svog organizma. Kada sam bila gladna jela sam, kada nisam, pauzirala sam. Nisam bila u nekim ekstremnim situacijama – nisam imala mučnine, manjak apetita u dužem vremenskom periodu, pa nije bilo potrebe za intervencijama lekara. Svi su savetovali da se redovno hranim, sačuvam snagu i tako sam i postupala. I danas se tako hranim, mada bi trebalo da smanjim unos slatkiša, ali to jako teško ide, nedostaje volja.

Da li ste koristili određenu suplementaciju?
– Koristila sam kapi sa mineralima, vitamin C, i to je sve.

Šta mislite da Vam je najviše pomoglo da prevaziđete tešku bolest?
– Najviše mi je pomogla podrška porodice i volja i želja za životom, da ostanem sa njima. Naravno da bi to, bez medicinskih tretmana, bilo nedovoljno i nemoguće.

Podvrgli ste se i zahtevnoj metodi rekonstrukcije dojke sopstvenim tkivom sa stomaka. Kakvo je Vaše iskustvo?
– Na tu intervenciju sam se prijavila na predlog prijateljice i uz saglasnost onkologa i porodice. Želela sam, naravno, da se to desi, ali sam se i plašila. Danas, kada znam koliko je zahtevan taj postupak, ali znam i rezultate, mogu reći da bih sve ponovo prošla. Velika trauma ostane na duši nakon mastektomije, a ovom metodom to se reši na najbolji moguć i sada usavršen način. To je vaše tkivo, nema stranog tela i ponovo ste „kompletni“. Promenila me je ta operacija fizički, ali i psihički, psihički možda još više. Nisam ni bila svesna koliko me tišti stanje u kojem se moje telo nalazi sve dok se nisam videla nakon rekonstrukcije. Prihvatila sam takvo stanje kao nešto neminovno i najbolje moguće. Ipak je najvažnije da sam živa, a kada se ovo desilo, ja sam se preporodila. I fizički mi mnogo znači jer ne moram više da nosim protezu koja mi je opterećivala rame.