22.11.2024
Marija Jović, psiholog, suočila se sa bolnim poremećajem koji ju je ograničavao u svim segmentima života
Poželela je da o socijalnoj anksioznosti javno govori onda kada je primetila da o ovom poremećaju nema dovoljno informacija na srpskom jeziku. Ideja psihologa Marije Jović bila je da socijalnu anksioznost predstavi na što jednostavniji način, kako bi svako mogao da razume i te informacije iskoristi za upoznavanje svoje ličnosti.
– Kao psiholog, a i neko ko ima lično iskustvo sa ovim poremećajem, smatram da je bitno da o svom iskustvu javno govorim, jer postoji ogroman broj socijalno anksioznih osoba koje se osećaju usamljeno, neshvaćeno i odbačeno. Pored toga, motivišu me i predivne poruke koje dobijam od ljudi koji prate moj profil na Instagramu. NJihova zahvalnost mi pokazuje da o svom iskustvu treba javno da govorim, da delim svoje znanje i motivišem druge da se otvore i pokažu lepotu svog bića – ističe naša sagovrnica.
Kada ste primetili da imate problem?
– Oduvek sam bila povučeno, tiho i stidljivo dete koje ne voli da se ističe. Prvi znaci socijalne anksioznosti javili su se oko desete godine, sećam se da mi je celo telo drhtalo od straha svaki put kada sam recitovala ili radila neki zadatak pred odeljenjem. Naravno, tada nisam razumela zašto se tako osećam, mislila sam da se to samo meni dešava i o tome nisam ni sa kim pričala. Anksioznost je bila vrlo intenzivna od desete, pa sve do dvadesete godine, kada sam osvestila da to što se dešava loše utiče na kvalitet mog života i da je vreme da nešto preduzmem.
Kako se, s godinama, situacija menjala?
– Godinama niko nije znao da imam socijalnu anksioznost, niti je iko iz mog okruženja znao šta je to. U mom rodnom gradu je bilo sramota govoriti o svojim slabostima i strahovima, a naročito otići kod psihologa, pa sam o svim problemima ćutala. Situacija je počela da se menja tek kada sam se zainteresovala za psihologiju i počela da primenjujem savete stručnjaka.
Koji je prelomni trenutak kada ste uspeli da se uhvatite u koštac sa anksioznošću?
– To je bio trenutak kada sam osvestila koliko me anksioznost ograničava. Imala sam puno ideja i ciljeva, ali ne i hrabrosti da ka tome krenem. Kada bih skupila hrabrost, javljale su se anksiozne misli, sumnja i osećaj manje vrednosti, što me je sprečavalo da istrajem. Počela sam da radim na svom samopouzdanju, da postepeno menjam sliku o sebi koju mi je kroz odrastanje okruženje nametnulo. Bilo je potrebno da prepoznam, a onda i preispitam svoja ograničavajuća uverenja, kako bih ponovo zavolela sebe i shvatila da nema potrebe da se krijem, ćutim i umanjujem svoju vrednost.
Šta je, po Vama, najčešći uzrok ovog poremećaja?
– Na razvoj socijalne anksioznosti u velikoj meri utiču porodica i okruženje. Moje dosadašnje iskustvo u radu sa klijentima govori da je najčešći uzrok socijalne anksioznosti neko traumatično iskustvo koje se dogodilo u periodu odrastanja, što je obično povezano sa iskustvom porodičnog i/ili vršnjačkog nasilja. Osoba može razviti ovaj poremećaj ukoliko su je roditelji preterano štitili, što dovodi do toga da ne razvije socijalne veštine, da ne ume da se zauzme za sebe i iskaže svoje mišljenje. Zatim, dete koje ima roditelje koji previše od njega zahtevaju može razviti osećaj da nikada nije dovoljno dobro. Osoba koja je imala takva iskustva stiče utisak da će sve što uradi biti pogrešno, da će je svi osuđivati i odbaciti, da nije vredna i da ne zaslužuje ljubav. Pored toga, uzrok socijalne anksioznosti može biti i neki fizički nedostatak osobe, bolest, bilo šta zbog čega osoba može biti ismevana ili diskriminisana. Takođe, ukoliko jedan od roditelja ima socijalnu anksioznost, postoji verovatnoća da će deca usvojiti obrasce ponašanja svojih roditelja.
Koje sve korake treba preduzeti da bi se anksioznost pobedila?
– Pre svega, potrebno je da osoba osvesti da ima problem i da želi da ga reši. Bitno je utvrditi intenzitet i uzrok socijalne anksioznosti, zatim, koje su to socijalne situacije kojih se osoba najviše plaši. Sledeći korak bi bio prepoznavanje negativnih misli i emocija koje se javljaju u trenucima kada se osoba oseća anksiozno i koja ograničavajuća uverenja se iza toga kriju. Nakon što prepoznamo misli i uverenja, treba ih preispitati i doći do zaključka u kojoj meri nam to služi ili nas ograničava. Uz sve to, potrebno je da osoba radi na svom samopouzdanju, da odbaci sve stare definicije sebe (glupa sam, stidljiva sam, ne umem da komuniciram, bezvredna sam jer ne izgledam kao većina mojih vršnjaka) i kroz rad na sebi prepozna sve svoje kvalitete. Jedan od najtežih koraka jeste suočavanje sa strahovima i bez tog iskustva se osoba ne može uspešno osloboditi socijalne anksioznosti. Izlaganje neprijatnim situacijama je bitno zbog toga što na taj način pokazujemo svom mozgu da nam se ništa loše neće desiti u određenoj situaciji, a ako se i desi nešto neprijatno, da smo sposobni da se sa tim izborimo. Naravno, da bi naš nervni sistem to usvojio, potrebno je da se neprijatnim situacijama izlažemo postepeno i redovno. To iskustvo nam, između ostalog, pomaže i da naučimo kako da se ponašamo u tim situacijama. Poželjno je da se kroz sve ovo prođe uz pomoć i podršku psihologa ili psihoterapeuta.
Kakvu ishranu treba koristiti za bolje raspoloženje?
– Najbitnije je izbegavati šećere, alkohol, sokove, energetska pića i brzu hranu, jer nas takav način ishrane može činiti anksioznim. Ukoliko organizmu ne dajemo ono što mu je potrebno da bi funkcionisao na zdrav način, može doći do disbalansa hormona neophodnih za dobro raspoloženje i bistrinu uma. Ako u organizam unosimo nezdravu hranu, imaćemo i nezdrave misli.
Koje strategije neće pomoći da se prevaziđe socijalna anksioznost?
– Ono što sigurno neće pomoći da se prevaziđe socijalna anksioznost jeste izbegavanje situacija u kojima se osećamo anksiozno, neprihvatanje sopstvenih osobina i emocija, perfekcionizam, nestrpljivost tokom rada sa psihologom ili terapeutom, ignorisanje simptoma socijalne anksioznosti i stresa, ostajanje u ulozi žrtve, stav da nam nema pomoći i da se nikada nećemo promeniti.
Imate li neki savet za one koji se upravo bore sa istim ili sličnim tegobama koje ste Vi prevazišli?
– Savetujem da se dobro informišu o svom problemu, da veruju da je promena moguća, ali da neće doći preko noći, da se spreme za suočavanje sa svojim strahovima i teškim emocijama. Dalje, bitno je da prestanu da veruju onima koji umanjuju njihovu vrednost, da se okrenu sebi i veruju svojoj intuiciji.
Razmislite da li je mišljenje koje imate o sebi vaše ili su to reči neke druge osobe. Potreba da se svima dopadnemo može dovesti do toga da zaboravimo ko smo, a to je prava patnja za naše biće koje želi da ispuni svoje potencijale i bude jedinstveno. Ukoliko nastavite da se povlačite, krijete i ćutite, umanjićete sebe. Često mislimo da je to sigurnije, jer u tom slučaju ljudi neće osuđivati našu prirodnu nesavršenost. Međutim, istina je da smo ovom svetu potrebni baš takvi kakvi jesmo.