KAKO SAM POSTALA ANKSIOZNI OPTIMISTA

Danijela Mladenović se od srećne i nasmejane osobe pretvorila u zatvorenu i zabrinutu ženu koju anksioznost drži zaključanu u četiri zida. Ipak, rešila je da izađe. I da se bori

Pre petnaest godina, kada sam se prvi put suočila sa anksioznošću, to je zaista bila tabu tema. Imala sam želju da se to promeni, zbog sebe i svih ljudi koji prolaze isto. Strah nas čini toliko zatvorenim. Strah od odbacivanja. Nisam hrabrija od drugih, samo sam u jednom trenutku shvatila da nisam kriva što mi se to dogodilo i da bih bila ispunjena da pomažem drugima, da pišem o anksioznosti i o tome da se može ići napred. Ako sam bar malo doprinela da danas nije u onoj meri kao ranije sramota priznati da smo anksiozni, onda sam srećna – kaže Danijela Mladenović, master student Okupacione terapije.

Kada ste se osećali najgore i pomislili da ste dotakli dno?

– Kada nisam mogla da izađem iz stana i udahnem svež vazduh. Tada sam se osetila potpuno izgubljenom. Satima sam sedela na podu pored ulaznih vrata i plakala. Danas znam da nije strašno suočiti se sa najgorim. Od tog trenutka znala sam da gore ne može biti. I zaista, posle nekog vremena pro­ve­denog u četiri zida, počela sam da pravim strategiju kako izaći odatle.

Na koji način obuzdavate anksioznost?

– Javi se ona ponekad, samo da me podseti da je tu i da moram da brinem o svom men­talnom zdravlju, često kažem mentalnom imunitetu. Mnogo sam naučila za ovih pet­naest godina. Sada o njoj razmišljam dublje, kao na alarm koji me upozorava da nešto radim pogrešno.

Obuzdavala sam je godinama na pogrešan način. Umesto da je potiskujem, ja sam je hranila. Onda sam počela polako da menjam svoje ponaš­a­nje, uverenja. Naučila sam da ne moram sve da kontrolišem, pre­bacila sam svoje in­teresovanje na život, posvetila se pisanju, učenju, ponovo sam upisala fakultet, pro­menila profesiju. Moj život danas i pre desetak godina ne mogu da se porede.

Kako ste uspeli da prevaziđete barijere i strahove i progovorite o svom problemu?

– Najvažnije je, kada se javi iracionalan strah, jeste da odolimo iskušenju trenutnog razrešenja za koje mislimo da donosi olakšanje. Ako hoću da izađem iz autobusa pred napadom panike, pokušavam da odolim tom impulsu i ostanem tu gde jesam, uprkos strahu. To jeste teško, ali može se suočiti sa strahovima i tako prevazići anksioznost.

Kako ste postali anksiozan optimista?

– Optimista sam uvek bila, a anksiozni optimista sam postala. Da, anksioz­nost je obeležila veliki deo mog života i ne dajem joj zasluge, ali da nisam kroz to prošla, danas ne bih bila ono što jesam. Ne bih sebe pronašla u potpunosti. Danas sam neko ko voli i prihvata sebe, sve ljude oko sebe, ko živi ispunjen život. Sada znam da je moj životni zadatak bio da prođem kroz sve faze ankisoznosti, da bih znala kako da pomognem drugima. Anksioznost je ostala, taman koliko treba – motiviše me, a ne parališe. Prihvatila sam da sam osetljiva osoba koja će uvek brinuti o drugima, ali da nisam takva, pitanje je da li bih se sebi svidela.

Da li je anksioznost samo u našoj glavi?

– Anksioznost oseća i naše telo i naša duša. Kad neko doživi fizičke simptome prvi put, sigurno neće pomisliti da je u pitanju anksioznost. Anksiozne osobe osećaju simptome, one ne umišljaju, ali simptomi nisu organskog već psihičkog porekla. A duša je anksiozna kada ne prihvatamo sebe onakvim kakvim jesmo već nosimo masku iz straha da ne budemo odbačeni. Trudimo se da se uklopimo.

Zašto se plašimo sopstvene sreće i zadovoljstva?

– U pitanju su pogrešno izgrađena uverenja. Ne znam da li je do kulturoloških inhibicija. Kad vas neko u našoj sredini pita: Kako ste? odgovarate: Dobro, da čuknem u drvo. Mislim da se plašimo da se osećamo zadovoljno jer onda imamo šta da izgubimo. A uverenja poput: Nemoj previše da se smeješ/raduješ, desiće ti se nešto loše ili ,Ne pokazuj drugima svoju sreću, želeće da ti je pokvare, praznoverje su. Čovek treba da ih se oslobodi i shvati da je zadovoljstvo unutrašnje stanje i ne zavisi od spoljnih uslova. To je osećaj blaženstva, ispunjenosti i vere da ćemo biti dobro i kad ne ide sve kako treba.

Da li određen način ishrane pomaže da se dođe do unutrašenjeg zadovoljstva?

– Da, ishrana može mnogo da pomogne. Prvo što preporučujem anksioznim osobama jeste da potpuno izbace beli šećer iz upotrebe. Zdrava i uravnotežena ishrana je od izuzetne važnosti i zbog pravilnog varenja i zbog zdovoljstva, jer često anksioznost osećamo već u stomaku. Što više treba jesti sirovu hranu koja obiluje vitaminima i mineralima. Ne prejedati se, već imati više manjih, pravilno raspoređenih obroka u toku dana. Ja sam pre tri godine počela sa hrono-ishranom i toliko mi je prijala da sam je usvojila kao način života.

Koje namirnice su blagotvorne i kakve promene primećujete? Da li postoji nešto što, čim pojedete ili popijete, osetite bolju energiju?

– Namirnice kojima možemo stimulisati lučenje hormona koji utiču na raspoloženje blagotvorne su za nas. Izdvojila bih paradajz, koji jedem svakodnevno. Na meniju su obavezne banane, domaći orasi i voće. Inače, što više unosim sirove namirnice, to više energije osećam. Čaša sveže ceđenog soka uvek dobro dođe kao čaroban napitak. Sada uživam u trešnjama.

Da li su određeni čajevi i zdravi napici pomagali? Šta mislite o suplementima, na primer vitaminima u tabletama? Da li ste ih probali?

– Čajevi koje preporučujem su kamilica, nana, matičnjak, kantarion i lavanda, najbolje kombinacija svih navedenih. Ovi čajevi smiruju pa su idealni i da ih ispijate pre spavanja. Ja sam čaj od kamilice pila nekoliko puta dnevno. U jednom trenutku sam i kafu zamenila čajem. Sada pijem i kafu i čajeve, ali sve umereno. Ne mislim da kafu treba potpuno izbaciti iz upotrebe, ali jeste stimulans i može pogoršati simptome anksioznosti.