LIČNA PRIČA: BEG IZ GRADA U SELO NAJLEPŠI POKLON ZA MOJIH PETORO DECE

  Tamara Perović  rođena je u Beogradu, školovala se u glavnom gradu Srbije, ali je život iz urbane sredine odveo u malo mesto – Crnu Travu

Tamara Perović je po mno­go čemu posebna, pa ta­ko i njena životna pri­ča. Pre sedam godina, ta­da sa dvo­godišnjim sinom Di­mi­trijem, doselila se sa velike beo­gradske kaldrme u Crnu Tra­vu – naj­ma­nju opštinu u Srbiji, sa sve­ga hi­ljadu i šest stotina sta­­no­vnika. Neki bi rekli suluda ideja, ali ona kaže – prilika da ži­vot oblikujem po svojoj meri. Ov­de je upoznala ljubav svog ži­­vota – Pericu, sa kojim ima još četvoro dece.

I oni zaista žive bajku, ali či­ne da i drugima život bude kao iz bajke. Na primer, ni korona, ni poodmakla trudnoća nisu spu­­­tali Tamaru da se zajedno sa su­­prugom maskira u Deda Mra­za i obraduje paketićima sve mali­ša­ne crnotravskog kraja.

– Kao neko ko je odrastao u gradu, a sada svoju decu odgaja na selu, mogu da kažem da je život u gradu lakši, a život u se­lu lepši. I jedna i druga sre­di­na pru­žaju mnogo mogućnosti, ali u različitim sferama. Na selu mo­že­te da opstanete ako ste spremni da se bavite poljo­pri­vre­dom. Ne samo sadnjom, već da pravite gotove proizvode, da možda razmišljate i u pravcu turizma, o raznim inovativnim stva­rima, mo­­rate imati pre­du­zetnički duh, biti spremni na sve što taj put no­si sa sobom, os­la­njati se is­klju­či­vo na sebe. Nije lako ali – isplati se. Živimo u sre­dini koja je sama po sebi zdra­va, udišemo čist vaz­duh – danas je to nažalost pri­vi­le­gi­ja. Sreća je što je mi imamo. Ok­ru­že­­ni smo prirodom. Ona pru­­­ža sve što nam je po­tre­bno. Na na­ma je samo da umemo da je is­ko­ristimo, a mi to radimo i to­me učimo decu. Za decu je seo­ska sredina veoma korisna. Ima­ju slobodu, mogu da istra­žu­ju, uče, i to sve kroz igru. Naj­sta­riji sin Dimitrije ima de­vet go­dina, Ni­ko­lina pet, Va­len­tina tri, Ka­ta­rina dve godine. Svi ne­po­gre­šivo znaju šta je ko­priva, šta je zo­va, znaju gde mo­gu da naberu divlje borovnice, dvo­­­je naj­sta­ri­jih čak znaju odlično da pre­po­znaju vr­ga­nje. Odrastaju u takvoj sre­di­ni i njima je to potpuno prirodno.

Da li ste se ikad pokajali što ste se odlučili na takav korak?

– Loše strane seoske sredine je­su male mogućnosti za ško­lo­va­nje. U Crnoj Travi osnovna ško­la je vrlo specifična, jer je malo đaka. Kada mi je najstariji sin kretao u školu, zaista sam bila zabrinuta kako će to iz­gle­dati, da li će dobiti potreban nivo znanja. Međutim, za sada mu ide odlično. Ove godine kre­će u če­tvrti razred. Apoteka u selu slabo je opremljena, za velike nabavke treba ići u grad, pe­di­jatar je  udaljen pedeset ki­lo­­me­ta­ra… Ali, vremenom, na­vikli smo se na takve okol­no­sti. Ja sam se u Crnu Travu do­se­lila pre osam godina, moj suprug je ovde rođen.

Koje su prednosti odrastanja dece u prirodi?

– Moja deca imaju zaista zdravo detinjstvo, u svakom smi­slu. Uče mnogo, a ne­na­met­ljivo. Stiču znanje koje će moći da koriste tokom celog života. Ne provode mnogo vremena ispred ekrana, jer imaju druga interesovanja. Ovakva sredina nam omogućava da provodimo više vremena jedni sa drugima i da živimo sporijim tempom.

Kakve promene primećujete na sebi i u sebi od kada živite okruženi zelenilom?

– Saobrazili smo život svojim že­ljama. Zdravi smo, i to je naj­važnije. Shvatila sam koliko su neke stvari zaista beznačajne, a pridaje im se velik značaj. Nau­čila sam da cenim svaki trenutak i uredim život onako kako že­lim, a ne kako je nametnuto. Naučila sam da je priroda ure­đena. Sve nam je nadohvat ruke – hrana, lekovi, sve ono najbolje i najpotrebnije. Nisu delo ljud­skih ruku, priroda ih je stvorila.

Kako se hranite?

– Imamo male zasade malina i kupina i pravimo proizvode od raz­nih blagodeti iz prirode: bre­zine vode, koprive, zove, nane, pluć­njaka, borovih iglica, šum­skih jagoda, divljih borovnica, vrganja, lisičarki, srndaća, ši­pur­ka, gloga, bagrema, sremuša, kan­tariona… Svake godine se tru­dim da naučim još nekoliko no­vih biljaka – da ih prepoz­nam i saznam kako se koriste i za šta. Stalno učim.

Pravimo i klasičnu zimnicu – ajvar, turšiju… Ali imamo oba­vezno i salatu od sremuša i glji­ve u raznim oblicima. Od voća pra­­vimo sokove, dže­mo­ve, slat­ko, kompot. Ka­da nap­ravim za nas i naše pot­rebe, on­da pravim i za prodaju. Na­dam se da ću na­red­nih godina moći da na­pra­vim još veće količine. Kako de­ca rastu, jedno po jedno uklju­čuju se u ceo proces i bude lak­še. NJima je najinteresantnije kada se bere voće. Sve što uberu od­mah i pojedu.

Koja je Vaša omiljena biljka i zašto?

– Kopriva je moja omiljena biljka. Izgleda obično, ima je svuda, još i žari, zbog toga je čak i omražena… Ali je veoma moć­na biljka! Biljka koja za kratko vreme može da pobolj­ša zdravlje. Za krvnu sliku ne postoji ništa bolje, što može da nas nauči da ne potcenimo nijednu biljku i da sve što postoji u prirodi postoji sa razlogom. Sa još jednom bilj­kom sam se upoznala tek kada sam došla u Crnu Travu, to je je sremuš – divlji beli luk. Jedna je od četiri najzdravije biljke na svetu.

Čime deci jačate imunitet? Da li su ih zaobišle uobičajne dečje bolesti?

– Deca jačaju imunitet sa medom od maslačka, koji je dobar i za apetit, i sa sirupom od borovih iglica, koji se takođe može koristiti kao lek za kašalj.

Moj cilj je da napravimo malu po­rodič­nu farmu za svo­je potrebe, da imamo zat­voren krug proizvodnje hrane. Na­dam se da ćemo to os­tvariti već u narednih go­dinu dana. Mnogo toga imamo domaćeg, mnogo toga koris­timo i iz prirode. Izbegavamo sve vrste fabričkih prerađevina koliko god možemo. Nismo u tome isključivi, ali trudimo se da domaćeg bude što više. Samo postepenim isključi­va­njem jedne po jedne prera­đe­vine možete uvesti potpuno zdravu ishranu. Ne može pre­ko noći da se uvede promena. U današnje vreme, mnogo toga slovi kao zdravo, a nije.