22.11.2024
Intervju Miroslava Lazanskog objavljen 2017. u časopisu Magično bilje
Nikada Miroslava Lazanskog ne možete videti da je negde „zaseo“. U stvari, kad malo bolje razmislim, mog kolegu, vojnopolitičkog komentatora, izveštača sa mnogih ratišta, nikada u redakciji nisam videla da sedi. Za ovih četvrt veka, otkako se 1991. preselio iz Zagreba u Beograd, u redakciju Politike svrati, porazgovara ljubazno, nasmeje se, prokomentariše događaje, ali stalno žuri, uvek u hodu i „s nogu“.
Lazanski nije izraubovan novinar, iako je prošao mnoge redakcije u najburnijim vremenima, bio izveštač sa mnogih frontova, učestvovao u zapaljivim debatama, govorio i pisao o teškim i tragičnim temama, više o oružju nego o poeziji, češće o ratu, a malo o miru. On nije čovek koji je izgubio zdravlje, bar tako ne deluje. Mladolik je, nikad mu ne biste dali 66 godina. Preplanuo, hitro se kreće, brzo misli, sa svežinom piše o događajima iz jugoslovenske ere. Slagali se ili ne sa njegovim stavom, on ta svoja sećanja na bivšu Jugoslaviju i JNA ne izlaže kao neki nostalgični veteran. Nije izgubio sposobnost da komunicira sa mlađim generacajama. O prošlosti ne govori kao da joj piše „In memoriam“, već iz zaborava izvlači zanimljive detalje i oživljava ih bez nametanja i pridikovanja. U razgovoru za Magično bilje tvrdi da nema recept za svoju mentalnu svežinu i opšte zdravlje, da se ne bavi mnogo teorijama o zdravoj ishrani i da se spontano pridržava nekih pravila koja su proistekla iz života sa ovog podneblja.
– Kod mene je sve improvizacija. Nemam nikakve recepte za posebno zdravu hranu, jedem normalno sve što se može kupiti u običnim samoposlugama ili na pijaci. Kod kuće jedem što supruga spremi, uglavnom kuvanu hranu sa mnogo povrća. Inače, moji obroci su prilično obilni, obožavam restovan krompir sa blitvom. Volim i svežu ribu.
Vodite li računa o liniji. Da li brojite kalorije?
– Ne vodim računa o kalorijama, ne znam ni koje je jelo više, a koje manje kalorično. O telesnoj težini nikada nisam vodio neku posebnu brigu, ali sada bih morao o tome da povedem računa. Nekada sam kao student svake subote igrao fudbal, često sam vozio trkački bicikl i po 25 kilometara dnevno. Sada više nemam vremena za takve divne trenutke.
Ipak ste u dobroj kondiciji. Možda vam pomaže to što ne pušite, a i niste ljubitelj kapljice?
– Nikada nisam pušio, nikada nisam bio pijan. Mogu da popijem čašu vina ili jedno pivo tokom nekog boljeg ručka, i to je sve. Nije da nisam probao cigarete, jednom u gimnaziji probao sam ih, ali meni one nisu bile ni slatke, ni kisele, potpuno bez ukusa.
Znači, uglavnom ste kod kuće i tu radite kad niste na putu?
– Ne živim nikakvim spartanskim stilom, živim kao i većina novinara, osim što ja ne volim duga sedenja po kafićima, ili kafanama. Meni je to gubitak vremena, naš novinarski posao je ionako stresan. Najviše pišem i čitam noću, tako da je moj dnevni ritam života dosta haotičan.
A čime se hranite kad putujete, šta Vam se dopalo u kuhinjama drugih zemalja?
– Najbolju riblju salatu, hladnu haringu sa hladnim lososom, jeo sam u Norveškoj. Norvežani mnogo jedu ribu i zato su dugovečni i nisu debeli. I japanska kuhinja je sjajna, mnogo ribe i posebnih đakonija…
Često pričate o tome kako je funkcionisala nekadašnja Jugoslovenska narodna armija (JNA). Da li se tamo vodilo računa o zdravoj ishrani i šta je ona podrazumevala?
– Ishrana u JNA je bila dosta dobra. Za doručak je bio mesni narezak, komad ,Zdenka, sira, pašteta, čaj i hleb. Ili dva kuvana jajeta, sir, pašteta, čaj i hleb. Marenda u 10.30 sati imala je voćni sok, tablu čokolade i pakovanje slatkog keksa, napolitanke, ili vafl kocke.
Za ručak u 14 sati bio je pasulj sa kolenicom ili sa kobasicama, ili neko čorbasto jelo sa šniclom, ili dve krmenadle sa krompirom, plus salata, voćni sok i voće. Za večeru od 18 sati obično je išla riba, krompir salata, čaj. Kada sagledam, to je bilo odlično. Zapravo, vodilo se računa o kaloričnoj tablici ishrane: tačno se znalo šta moraju da jedu piloti, šta padobranci, šta pešadija.
Obišli ste mnoge strane vojske. Šta Vam je zapalo u oči? Kako se hrani nemačka vojska i šta jedu Amerikanci u vojnim bazama?
– Kod Nemaca u Bundesveru, u Trećoj oklopnoj diviziji u gradiću Cele na severu Nemačke, za ručak su mi poslužili nekakvo testo sa šparglama, bio je mesec špargli. To jelo mi je bilo bljutavo. Kod Amerikanaca, u njihovim vojnim bazama, imate sve od jela. Uzmete poslužavnik, stanete u red sa ostalim vojnicima i birate: od mesa, ribe, šunki, stotine salata i kolača, do sladoleda, koka-kole i sokova. I na kraju dočeka vas kasa i platite račun u dolarima. Jer vi ste novinar i pretpostavljaju da imate i dnevnice.
Kako je kod Rusa?
– Kod Rusa nije bilo kase, izbor jela je skromniji, ali oni na vojnom meniju imaju onaj svoj šči, pa sušenu ribu, pa kavijar za specijalnog gosta, pa neke džemove u pečenom piletu.
Postoji li opšta formula za zdrav život, ili je svako dužan da je sam sastavi već prema ličnim osobinama, porodičnom statusu, profesiji i uslovima života?
– Za zdrav život mislim da je najvažnije gledati na zbivanja oko sebe na jedan veseo način, stalno se smejati i šaliti, naravno ko to može. Važno je imati pozitivnu energiju i dobrotu u sebi, da nikome ne želiš zlo, da ne rasipaš svoju energiju na negativne poteze. I da shvatiš da je sve prolazno. I da spavaš gde god i kada god možeš.
Recepte za zdrav život nikada nisam čitao, niti ih znam, uopšte takve tekstove i ne stižem da čitam, ali vidim da je to danas u svetu prava nauka. Moje pravilo o tim pitanjim jeste da nemam pravila.
Z. Šuvaković
Foto: privatna arhiva
