MOJA BORBA SA KANCEROM: PČELE SU MI POMOGLE DA SE POTPUNO ISCELIM

Posle izlečenog karcinoma dojke, Ivana Raukar Mandić mir i sreću pronašla je među porodičnim košnicama

Nakon borbe sa karcinomom, život Ivane Raukar Mandić promenio se iz korena. U te promene ona svrstava i potrebu da mnogo više vremena boravi u prirodi, pa je sve češće počela da dolazi u selo Velika Marišta gde njena porodica ima svoj pčelinjak.

– Kako je moj otac mnogo vremena provodio kod košnica radeći na povećanju broja istih, osetila sam potrebu da vidim kako zapravo to sve funkcioniše. Obukla sam odelo i krenula da pratim njegov rad. Košnica po košnica i u sebi sam osetila veliku dozu ljubavi prema plemenitim pčelama. Naučila sam šta je roj, šta je društvo, šta je matica i koje zadatke oni imaju. Nizala su se pitanja i prosto sam osetila da je to moj mir. Čista priroda, zvuk pčela oko mene i ono što je najbitnije – nisam osećala pritisak gradskog života, gužve, moranja… Danas ću ovo, sutra neću ništa i sve mi je to davalo veliki mir koji mi je bio neophodan – priča Ivana na početku razgovora za Magično bilje i nastavlja:

– Pčele su veoma plemenite i to je poznato većoj populaciji. Da nije pčela, ne bi ni ljudi opstali. Samo saznanje da zavisimo od njih meni je ukazivalo na veliko poštovanje njihovog postojanja i rada. U meni su pčele probudile veliku ljubav i neopisiv mir što je veoma uticalo na moju psihu. Fizički mi je, u početku, bivalo teško da sve to ispratim, ali kako sam sve više radila osećala sam sve veću snagu i energiju. Ne znam tačno na koji način, ali sam shvatila da me to vraća u život. Najbitnije od svega je bilo to da sam i ja počela da se bavim pčelarstvom jer pčelinji proizvodi rade na jačanju imuniteta i fizičkog zdravlja, što je meni bilo neophodno. Proizvod iz netaknute prirode, domaći, a moj i mojih ruku delo. Delimično sam sama sebi bila iscelitelj.

Dok se Ivanin otac godinama unazad bavio pčelarstvom, ona se ranije nije toliko raspitivala kako med dospeva do nje i nije imala naviku konzumiranja pčelinjih proizvoda. Kada je ušla u svet pčelarstva, počela je direktno iz košnice da konzumira proizvode.

– To je probudilo čula u meni i osetila sam da mi je to potrebno – mom telu i imu­nom sistemu… Proizvodimo bagremov i livadski med, pergu, matični mleč, vosak, saće… Svi ti proizvodi jačaju imuni i od­bram­beni sistem kod čoveka. Nakon redov­nog konzumiranja pomenutih proizvoda ose­tila sam da imam više energije, pogotovo što sam znala da taj slatki proizvod smem da ko­­ristim iako su mi na radiologiji rekli da na ostale slatkiše zaboravim. Mogu slobodno da kažem da sam našla zamenu za slatkiše, i to zdravu zamenu. 

Tokom lečenja Ivana je izbacila crveno meso, unos slatkiša svela je na minimum, a više konzumirala termički obrađeno povrće.

– Jela sam sezonske salate, piletinu, ćuretinu i nekoliko dana nakon hemo­te­rapije unosila sam dosta cvekle koja mi je takođe davala snagu da sve podnesem lakše. Od napitaka koristila sam prirodni sok od aronije i mogu da ga preporučim i zdravim i bolesnim ljudima iz prostog raz­loga što je sok od aronije veoma doprineo mojoj snazi u borbi koju sam imala. Pravila sam i smesu od cvekle, meda, oraha, limuna i šargarepe i svako jutro uzimala sam po supenu kašiku.

Iako je prošlo četiri godine od Ivanine borbe, ona se, kako kaže, trudila da joj zdrav način ishrane pređe u naviku. Trudi se da i da­lje jede zdravu hranu, povrće i voće u sva­kom obliku. Papriku i ajvar, na primer, nije mogla da okusi do same borbe, ali danas je to njen svakodnevni obrok. 

– Najvažnije za izlečenje je promena na­čina života, nalazak svog mira, podrška po­zitivnih ljudi, uklanjanje negativnih osoba iz života i na prvom mestu ljubav. Nikakav vid sažaljevanja, jer borba sa rakom donosi veoma teška stanja i stanja koja ja nisam umela da opišem. To znaju ljudi koji imaju neku borbu sa karcinomom. Baš iz tog raz­loga sa sigurnošću kažem da je ovo moj novi život i da sam sada ja zapravo ja – kon­statuje naša sagovornica.

Ivana je otkrila rak na vreme. Kada je ima­la 33 godine otišla je na redovnu kon­tro­lu dojke gde su joj pronašli određene prome­ne. Posle detaljnijih analiza, Ivani su saopš­tili da ima veoma invazivan rak i da što pre mora da krene sa lečenjem.

– Sa 34 godine dijagnostikovan mi je karcinom dojke. Otišla sam da se izlečim od „Jagodice Bobice“, kako sam ja to zvala i verovala da nije ništa opasno, ali saopštili su mi da imam vrlo agresivnu i invazivnu vrstu karcinoma i to dva komada na desnoj dojci – priseća se Ivana.

Kako od šoka nije mogla da dođe sebi i želeći da sačuva voljene od bola i stresa, Ivana je pokušala da sakrije svoju dijag­nozu, ali kako je strah sve više obu­zimao, odlučila je, ipak, da im saopšti o čemu je reč. Kako ona kaže, majka je to najteže podnela.

– Tati sam rekla preko telefona i nisam vi­dela njegovu reakciju, na svu sreću, a moja majka je radila u Crnoj Gori kako bi David i ja imali od čega da živimo. Rekla sam joj da imam genetske predispozicije da dobijem karcinom i da je bolje da mi ods­trane dojku. Otišla sam u Crnu Goru da joj to saopštim i ona je to loše podnela, a prijatelji! Kako ko. Neko je bio jak i bio uz mene. Uvek postoje ljudi koji nam olakšaju i koji nam otežavaju – kaže Ivana i dodaje:

 – Rođena sestra je bila trudna i gledala sam maksimalno da je zaštitim, međutim to je prosto neizvodljivo. U takvim situacijama ne može ništa da se sakrije.

U to vreme Ivanin sin David je bio mali i ona se plašila kako će on to da prihvati. Međutim, mali borac, koji je i sam imao mnogo operacija podneo je to herojski i sve vreme bio uz svoju majku.

– Kada sam otkrila da bolujem od kar­cinoma, moj sin je imao sedam i po go­di­na. Mnogo sam razmišljala kako da mu saopštim to i trebalo mi je desetak dana da smislim kako da mu prezentujem tu priču. Međutim, on je bio izrazito jak. Mis­­lim da je bio previše svestan sve­ga i previše jak i da je to stoički podneo uz mene i bio mi najveća podrška.

Zbog svog sina, Ivana nije mogla tako lako da se preda i to joj, kako kaže, nije ni bila opcija. Bila je odlučna u ovoj borbi.

– U toku lečenja uvek sam imala na umu da imam jedan jedini cilj i da ja prihvatam jednu jedinu opciju, a to je pobeda. Iako sam u nekim momentima osećala veliki strah, nisam dozvolila da me to savlada.

Svaki dan je blagodat i treba da budemo zahvalni na njemu. Neki ljudi to shvate tek kada ih nešto „udari“ po glavi. Tako je i u njenom slučaju bilo. Ivana je razumela šta je život i kako se živi tek kada je počela da se za isti bori i grabi i nogama i rukama kako bi preživela.